Pje­sni­ki­nja i na­ša no­vi­nar­ka Kse­ni­ja Ma­to­vić sa re­no­mi­ra­nom iz­da­vač­kom ku­ćom „Or­fe­us” iz No­vog Sa­da, naj­re­fe­rent­ni­jom ka­da je ri­ječ o ob­ja­vlji­va­nju po­e­zi­je na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je, pot­pi­sa­la ugo­vor o ob­ja­vlji­va­nju svo­je tre­će zbir­ke po­e­zi­je „Obol”.
„ Obol” je svo­je­vr­stan pre­se­dan, jer je ri­ječ o knji­zi ko­ja će bi­ti štam­pa­na u luk­su­znom dvo­je­zič­kom iz­da­nju, što do sa­da ni­je­dan autor, ni­ti iz­da­vač­ka ku­ća u do­ba SFRJ, a ni ka­sni­je u biv­šim re­pu­bli­ka­ma na­sta­lim ras­pa­dom Ju­go­sla­vi­je, ni­je ura­di­la. Pre­vod sa na­šeg na grč­ki je­zik ura­di­li su pro­fe­so­ri na neo­he­le­ni­stič­kim stu­di­ja­ma Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du Evan­ge­li­ja Za­ha­ro­pu­lu i Dra­gan Sa­ra­man­dić, a pre­po­ru­ku za štam­pa­nje da­li su knji­žev­ni kri­ti­čar Fra­nja Pe­tri­no­vić, pu­bli­ci­sta i sli­kar Mi­nja Bo­ja­nić i knji­žev­nik Se­li­mir Ra­du­lo­vić – ka­za­la je Ma­to­vić.
„Obo­los” će bi­ti ob­ja­vljen u ja­nu­a­ru, a pr­va pro­mo­ci­ja pla­ni­ra­na je u fe­bru­a­ru u Kul­tur­nom cen­tru No­vog Sa­da, na­kon če­ga će usli­je­di­ti pro­mo­ci­je u Be­o­gra­du, Pod­go­ri­ci, Her­ceg No­vom i Grč­koj.
- Ka­da se bar­ka mo­jih pre­da­ka iz Grč­ke, pri­je ne­ko­li­ko vi­je­ko­va oslo­ni­la na ma­sli­na­sto si­ve oba­le Cr­ne Go­re, pod je­zi­kom su no­si­li obol. Vje­ru­jem da je ta­ko bi­lo. Nov­čić ko­ji se mr­tvi­ma sta­vljao u usta, ka­ko bi pla­ti­li na vječ­no ve­slo osu­đe­nog vo­za­ra Ahe­ron­ta. Ka­ko su im u tom tre­nut­ku ze­le­no za­mi­ri­sa­li ma­sli­nja­ci Pe­le ko­je su osta­vi­li za so­bom? Da li su im se tu­đe pla­ni­ne uči­ni­le mo­dri­jim, a oba­la pi­to­mi­jom? Je­su li po­re­de­ći bo­je mo­ra, na pr­ste bro­ja­li ri­be što su ih na­hva­ta­li pr­vom mre­žom? Je­su li spu­šta­ju­ći po­gled na ša­ke na­žu­lja­ne od ma­ča i je­da­ra osje­ća­li stid…olak­ša­nje ili ni­šta od to­ga jer su no­si­li taj­nu. Da li su oči mog pre­tka u tom tre­nut­ku vi­dje­le mo­je oči, ili su mo­je gle­da­le kroz nje­go­ve? Bor­hes, pi­šu­ći pri­ču „ Te­o­lo­zi”, po­ru­ču­je „ Ni­ko ne­će bi­ti pu­šten iz za­tvo­ra, dok ne pla­ti i po­sljed­nji obol”. I ni­smo pla­ti­li. Ni moj pre­dak ni ja. Sva je taj­na bi­la sa­dr­ža­na u kr­vi – na­ve­la je ona.
Sa­mo je­dan sloj zbir­ke „Obol” tu­če ovim cr­ve­nim da­ma­rom. Dru­gi je ma­ta­fi­zič­ki. Me­temp­si­ho­sis – se­lje­nje du­ša, o ko­jem su go­vo­ri­li Pi­ta­go­ra i Pla­ton, a ko­je su bi­le sa­stav­ni dio Or­fič­kih mi­ste­ri­ja. Sop­stve­no ži­vo sje­ća­nje na hram u ko­jem je, otva­ra­ju­ći usta, pu­šta­la da šik­ne mor­ska pje­na i ri­je­či be­smrt­ni­ka, po­put pli­me i ko­je su pu­ni­le stra­hom one ko­ji su do­šli po od­go­vor, na­vo­di Ma­to­vić.
Pu­bli­ci­sta i sli­kar Mi­nja Bo­ja­nić je u re­cen­zi­ji no­ve zbir­ke po­e­zi­je Kse­ni­je Ma­to­vić za­bi­lje­žio da je na ras­ko­šno ša­ro­li­koj po­tki od le­gen­di, pje­sni­ki­nja „mo­na­ški is­traj­na za­to­če­ni­ca i svo­je var­lji­ve kri­ške Me­di­te­ra­na”, svoj Obol sat­ka­la mi­nu­ci­o­zno vje­što.
„Nje­ni zvon­ki me­da­ljo­ni u ovoj zbir­ci za­i­sta su već kri­stal­ni obo­li po­put, re­ci­mo, onog pri­jem­či­vo bla­go­rod­nog go­vo­ra ma­sli­ne mi­ro­tvor­ke ili za­no­snog mi­ri­sa i go­lu­blje bo­je la­van­de pod uža­re­no mo­drim ne­bom nad na­ma. Obol nam ov­dje još nu­de i vre­lo sti­je­nje pod na­šim gre­šnim ta­ba­ni­ma, uz ša­pat moć­nog si­njeg mo­ra i, pri­de - sim­fo­ni­čan klik­taj ga­le­ba. To je, da­kle, sce­no­gra­fi­ja u ko­ju Ma­to­vi­će­va smje­šta i ovu svo­ju dra­mu za­pi­ta­no­sti...
Uz ne­mi­lo­srd­no bru­še­nje pje­va, te ra­zlo­žno do­bro­do­šlu škr­tost s ri­je­či­ma, kao po­e­te­sa zbi­lja ose­buj­nog sti­la, Kse­ni­ja Ma­to­vić je i ovim svo­jim Obo­lom, od tih le­gen­dar­nih i si­ću­šnih ko­va­ni­ca, sa­či­ni­la bri­ljat­nu pje­snič­ku ka­de­nu ko­ju iskre­no pre­po­ru­ču­jem. Na­ro­či­to u ovom (ne)do­bu, ne­na­klo­nje­nom bi­lo ko­joj du­hov­noj di­sic­pli­ni, a po­go­to­vo sa­vre­me­nom pje­sni­štvu, odav­no i ne­pra­ved­no skraj­nu­tom u su­mo­ran be­le­tri­stič­ki za­pe­ćak. I da pot­kri­je­pim ovo skrom­no slo­vo, oli­ti vla­sti­ti obol; dav­no sam jed­nog sta­rog bru­sa­ča kri­sta­la za­pi­tao u če­mu je taj­na nje­go­vog me­štar­stva. Usli­je­di­la je pro­roč­ka i, oči­to, is­ku­stve­no krat­ka;. Taj­ne ne­ma, sin­ko, sa­mo ti va­lja zna­ti kad i sa bru­še­njem sta­ti! A, to Kse­ni­ja ite­ka­ko do­bro zna i umi­je”, za­bi­lje­žio je Bo­ja­nić.

Pu­no­ljet­stvo pro­sla­vi­la knji­gom

Kao osam­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nja Kse­ni­ja Ma­to­vić je u no­vo­sad­skoj iz­da­vač­koj ku­ći „Sla­vi­ja” ob­ja­vi­la pr­vu zbir­ku po­e­zi­je „Pre­lu­dij”, za ko­ju su pre­po­ru­ku za štam­pa­nje da­li knji­žev­ni­ci Du­šan Ko­stić i Mi­raš Mar­ti­no­vić. Dru­gu zbir­ku po­e­zi­je, „Or­fe­o­na­u­ti­ka”, 2013. go­di­ne je ob­ja­vi­lo Her­ceg­nov­sko po­zo­ri­šte, a na za­htjev upra­ve Ste­ri­ji­nog po­zor­ja zbir­ka je 2014. pred­sta­vlje­na u okvi­ru pra­te­ćeg pro­gra­ma ma­ni­fe­sta­ci­je.
Ma­to­vić je ra­di­la u iz­da­vač­koj ku­ći „Sti­los”, u ko­jem je osno­va­la pre­sti­žnu knji­žev­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju „Sti­lo­so­va ago­ra”, ko­ja je ugo­sti­la broj­ne emi­nent­ne pi­sce ju­go­slo­ven­skih pro­sto­ra po­put Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, Sve­ti­sla­va Ba­sa­re, Du­ška Tri­fu­no­vi­ća, Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća i mno­gih dru­gih. Ra­di­la je kao no­vi­nar li­sto­va „Dnev­nik” i „Blic”, a autor­ske tek­sto­ve ob­ja­vlji­va­la je u ča­so­pi­su „Ze­mlja”. Za­po­sle­na kao do­pi­sni­ca li­sta „Dan” u Her­ceg No­vom.